Intervju: Dado Topić: Dobru muziku ne sviraju loši muzičari

Sa rokerom Dadom Topićem pred njegov prvi solistički koncert u Beogradu 17. maja: Slađana Milošević je bila avangarda ženskog modernog alternativnog pojavljivanja na stejdžu

Dado Topic - www.FOLKOTEKA.com

Uprkos tome što muzička karijera rokera Adolfa – Dade Topića (63) traje više od četiri decenije, on će 17. maja sa svojom grupom “Tajm after tajm” održati prvi solo koncert u Beogradu. Sa Dakijem, kako ga zovu prijatelji, te noći na sceni biće i bivši članovi “Korni grupe”, čiji je pevač bio, ali i “Tajma”, koji mu je obeležio karijeru. I konačno je dočekao priliku da u Beogradu svira rokenrol, što je želeo celog života i opevao još 1976. godine u hitu “Rokenrol u Beogradu”, na trećem “Tajm” albumu “Život u čizmama s visokom petom”.

Na pitanje kako to da nikada ranije nije svirao solo koncert u srpskoj prestonici, Dado Topić odgovara za naš list, dok ispija kafu i odbija dim cigarete u rokerskom pabu u centru grada:

– Biće to čisti portret Dade Topića, samo suština, bez mrtve prirode i pejzaža. Zašto? Ljudi me uglavnom doživljavaju kao pevača. Uglavnom pevam svoje pesme, ali sam istovremeno i autor tekstova, aranžmana, muzike, svirač i pevač u svom bendu “Tajm after tajm”. U Beogradu sam uvek bio gost u važnom programu nekog velikog zabavnog ili džez orkestra, ili bendu koji promoviše novi album, ili je humanitarna varijanta, ili obeležavanje nekih jubileja. Tu bih otpevao nekoliko stvari bez mogućnosti da predstavim svoj solo rad. Zato ću u Sava centru zatvoriti priču sa svojim pesmama kojima sam doticao neke goruće društvene teme, o kojima nije svako hteo da peva, piše knjige ili snima filmove. Uz sve to, dogodile su mi se stvari “Da li znaš da te volim”, “Princeza” sa Slađanom Milošević, filmski “Flojd” i televizijski “Bolji život”.

* “Tajm” je” Tajm”, a ko su “Tajm after tajm”?

– To su novi klinci koji vole da sviraju moju muziku i za šest godina, koliko smo zajedno, savladali su misterije i tajne umetničkog odnosa prema aranžmanu, instrumentu i muzici na način koji ja volim. Uvek sam hteo da budem ne najbolji član benda, nego da budem okružen sa najboljim muzičarima. Jer dobru muziku ne mogu da sviraju loši muzičari. To mi je životni kredo i to ću pokazati beogradskoj publici.

* Kažete da ste šest godina sa novim “tajmovcima”, kako onda da je “Tajm” imao onoliko personalnih promena?

– Uspeh “Tajma” se može ovako objasniti. Preko noći smo postali broj 1. Izabrao sam najbolje instrumentaliste, ali po objavljivanju trećeg albuma, muzički skauti su u “Tajmu” našli odličnog bubnjara, gitaristu, klavijaturistu… muzičare koji su vrlo potentni i brzo odrađuju posao u studiju. Uvek sam “Tajm” doživljavao kao brak. Nismo se vezivali ugovorima, bili smo bend, i to je bio zakon za mene. A oni su shvatili da imaju tu slobodu da im “Tajm” bude izlog za pokazivanje u javnosti, a da posao odrađuju na drugom mestu, kod Đorđa Novkovića, Boška Petrovića i Jože Privšeka u studiju. Sudbina “Tajma” bila je da smo mogli da sviramo koncert kada su moji muzičari bili slobodni.

* Verovatno ste zato u Osijeku jednom nastupili samo bubnjar Peco Petej i vi, dok je drugom prilikom u Splitu “Tajm” svirao u sastavu klavijature-bubanj-bas, bez vas?

– Govorimo o pravim profesionalcima koji koriste svaku priliku da stave nešto u džep. Ja nikad nisam bio takav, ali ne uzimam im za zlo. Činjenica je da su do pojave “Tajma” bili muzičari kao i svi ostali. “Tajm” im je bio uzlet na nebesa i nije bilo korektno i fer prema grupi. Trebalo je da je čuvamo. Sa Batom Kovačem sam doznao kako jedino može da funkcioniše dobar bend. Znači, svakog dana je proba, disciplina, sve do određenog uspeha. Kad sam to postigao, moja ekipa se prihvatila soliranja za neke sa strane, što nisam mogao da kontrolišem.

* Zašto niste ostali u “Korni grupi”?

– Imao sam malo kreativnog prostora. Bata je bio teški autoritativni vođa i kreator svega u “Korni grupi”. Razgovarali smo mnogo o tome. Za vreme mog boravka u grupi malo smo redizajnirali opus i uspeli da se u bendu fokusiranom na proizvodnju hitova, pozabavimo i ozbiljnijom muzikom. Kovač nije hitmejker. On je svetski pijanista, fantastično edukovan i talentovan autor. Muzika mu je božanstvena. Bio mi je veliki učitelj i uzor.

* U više navrata ste živeli i radili “preko”, kako to da niste ostali?

– Grešio sam u koracima. Sprijateljio sam se sa Džonom Ejčelsom, snimateljem iz EMI. Bio sam mu asistent dok je radio produkciju nekom bendu u čuvenom beogradskom studiju “Petica”. Kako sam u Londonu snimao demo-snimke za albume Zdravka Čolića i “Generaciju 5”, koje im je radio Kornelije Kovač, posredstvom Ejčelsa, izabrali su me da budem pevač jednog švedskog benda kome je nastradao pevač, a imali su ugovorenu turneju po Americi na četiri godine. Ja, ludak, u euforiji trenutka, odem u kompaniju da razgovaram sa glavnom ženom, jer su me izabrali. Koristeći šarm i rokersku agresivu, prođem pet asistentkinja i sekretarica. Predstavim se, a ona pita da li je sa mnom moj menadžer ili producent. Odgovorio sam ne, jer ih nisam ni imao, a ona mi je okrenula leđa i mahnula rukama, što je bio znak da napustim prostoriju. Taj trenutak je trajao milion godina. Izašao sam i počeo da vraćam film. Pevač koji dolazi bez svog šofera, kuvara, frizera, producenta, menadžera ili batlera, nije pevač sa kojim bi ta žena htela da radi u životu. Tako se događa na zapadu. Ne mogu ja sam sebe da predstavljam. Tako da nisam imao teoretske šanse da uđem u šemu.

Čitaj još  Slavica Ćukteraš četiri dana bila zarobljena na Palama!

* Mnogobrojni obožavaoci teško su vam oprostili što ste kao roker basista u grupi “Mama Ko Ko” pratili tipičnu pop zvezdu Zdravka Čolića na turneji “Putujući zemljotres”?

– Za tu turneju sam Maksi Ćatoviću iznajmio veliki kombi “mercedes” za prevoz instrumenata, kao i svoj “mercedes” u kome sam vozio “Lokice”. Bio je to najlepši mogući provod na svetu. Na jednom koncertu kaže mi Vlada Ribel: “Daki, daj, molim te, odsviraj sa nama jednu stvar, prepoznaju te ljudi kad si ispred bine.” Pristao sam i svirao sa “Mama Ko Ko” neku drugu mjuzu, da dignemo narod na noge pre Čole. Svirali smo “Veder riport”, Džoa Zavinula… Posle je počelo da se priča kao Daki je predgrupa Čoli. Ja Čolu mnogo volim i poštujem, a velika bina, još veća publika i turneja su izazov za svakog muzičara.

* Na svom prvom duplom solo albumu “Neosedlani” sarađivali ste sa Slađanom Milošević, mnogo pre “Princeze”?

– Slađana je u to vreme bila avangarda ženskog modernog alternativnog pojavljivanja na stejdžu i muzičkom biznisu. Izuzetan muzičar, super je pevala, i zamolio sam je kao najbolju da gostuje na albumu. Fantastično je to uradila na “Milion dolara”. Uvek je bila drugačija od svih. Volim da sarađujem sa najizuzetnijim ljudima. Inače, “Neosedlani” su zamišljeni kao scenario za neki film. Glavni lik je Jovan, koji napušta Jugoslaviju u želji za udobnijim životom. Sve počinje kada “Jatovim” “DC 10” ode u Minhen, postaje žigolo, kockar, polako propada i otkriva vrednost svoje zemlje. Album se završava sa “Hej, Jugosloveni”, u kojoj su iskorišćeni stihovi “Ostajte ovde” Alekse Šantića.

SUPERGRUPA “K2”
* Zašto je krajem 1977. propala ideja o supergrupi “K2”, u kojoj, osim Bate Kovača i vas, trebalo je da budu i Ratko Divjak, Čarli Novak, Sloba Marković i Josip Boček? – To bi bila najjača instrumentalno-kreativna ekipa u Evropi. Drim tim muzičara. Žao mi je što to nije zarolalo. Verovatno je geografija zakočila, jer smo živeli na različitim delovima Balkana, a trebalo je da radimo u istom mestu. Uz to, nismo imali finansijsku konstrukciju da to održimo.

JUGONOSTALGIČAR
* Da li ste jugonostalgičar?
– Jesam, ali bez konotacije na neku političku, socijalnu ili kulturološku platformu. Ja sam nostalgičar za geografijom, za širinom i slobodom kretanja u prostoru koji sam nekad smatrao mojim. Kad mi je to neko razdelio na parčiće i postavio između žicu, oduzeli su mi pravo da slobodno mislim i slobodno se krećem. To nije nostalgija, to je imperativ prihvatanja nečega što je neko naredio i odlučio, a nije me pitao da li sme.

Leave a Reply