Mladi pevač se po izlasku iz Lisovića verio se sa svojom devojkom Miljanom, s kojom sada živi u sestrinom stanu. Selidba je u planu, ali svadbe još nema.
Dok je boravio na „Farmi” Sloba Đurković je obećao da će se, čim izađe sa imanja u Lisoviću, veriti sa svojom devojkom Miljanom. Obećanje je i održao. Nekoliko dana posle veribe obišli smo mladi par. Kad smo najavili dolazak, umesto adrese, imena ulice i broja, Sloba nam je dao instrukcije kako da stignemo do njega, a bile su tako precizne da smo po njima maltene mogli da nacrtamo mapu. Ta mapa, međutim, nije vodila do zgrade u kojoj su se nalazili Sloba i Miljana nego samo do novoizgrađenog naselja Stepa Stepanović na Voždovcu. Ostatak instrukcija trebalo je da dobijemo kad budemo u blizini zadate lokacije. Kako nismo znali šta nas čeka u naselju u koje smo se zaputili, da bismo izbegli beogradsku gužvu, malo smo prekrojili Slobinu trasu. Umesto sa gornje, naselju smo prišli sa donje strane. Po dogovoru smo se javili da smo u blizini.
– Jaaaooooj, pa zašto niste išli tačno kuda sam vam rekao? Ovde je kao u lavirintu. Nemam pojma kako sad da vam objasnim gde se nalazimo – zavapio je Sloba i dao nam tačnu adresu s akcentom na slovo „j”, koje se nalazi pored kućnog broja.
U prvom trenutku nije nam bilo jasno čemu tolika panika, ali ubrzo smo saznali. Brojevi su, otprilike kao u novobeogradskim blokovima, bačeni iz aviona i za svaki postoje ulazi bukvalno od „a” do „š”, a ulice su raspoređene kao pravi lavirint s mnogo delova koji završavaju kao ćorsokaci. Broj koji smo tražili nalazio se na najmanje dve zgrade, ali uz slovni dodatak „a”, „b”, „v”, „g”, „d”, „đ”… Vežbanje azbuke trajalo je više od pola sata. Naučili smo skoro sve lokale u Slobinom komšiluku i nailazili na sva slova više puta, samo ne na to Slobino „j”. Dok smo kružili, naš domaćin je cupkao ispred zgrade. Kad je izgubio strpljenje, krenuo je kroz naselje i tad je nekako okončano naše putešestvije.
Papuče na vratima
Kad je otvorio vrata, osim Slobine verenice Miljane, ugledali smi i niz papuča uredno poređanih. Sloba je odmah uskočio u jedan par. Ponudio je i nama da uradimo isto. Nije bilo obavezno, ali jeste poželjno.
– Ako je po pravilima kuće, onda uzmite papuče pošto je ovo sestrin stan. Miljana je kod nje skoro mesec dana, a ja otkako sam izašao s „Farme”. Našli smo stan na Vidikovcu koji nam se dopada i preselićemo se u njega ovih dana. Nas dvoje smo živeli zajedno i pre „Farme”, ali u Brusu. Najviše bih voleo da tamo i ostanemo, ali ne možemo. Zbog posla je zgodnije da budemo u Beogradu – priča Sloba i uvodi nas u jednu od dve sobe u stanu.
Garnitura za sedenje, šank, barske stolice i trpezarijski sto jasno su govorili da je u organizaciji stana to dnevni prostor.
– Nas dvoje smo ovde, a sestra i zet su u spavaćoj sobi zatrpani našim koferima i stvarima. Slobodno zavirite tamo ako želite – kaže Sloba.
– Zavirite i u kupatilo ako želite, ali tamo mi se sad suši veš – dodaje Miljana.
Dok je ona pravila kafu, prošetali smo po stanu. Spavaća soba je taman tolika da u nju stane bračni krevet i američki plakar. I kao što smo bili upozoreni, zaista je bila zatrpana Slobinim i Miljaninim koferima i torbama.
Kad smo konačno seli da proćaskamo s domaćinima, odmah smo pitali kad će svadba.
– Nećemo još da pravimo svadbu. To mora da bude tako da se provedemo i mi, i gosti. Kad ja ugostim nekog, znaš kako to mora da bude? Ali sad nemamo vremena za takvu organizaciju. Posao i karijera su sad na prvom mestu. Miljana i ja živimo zajedno već godinu i po. Nemamo razloga da žurimo – kaže Sloba.
Miljana se zamislila i počela da računa.
– Ma, Slobo, duže živimo zajedno – ispravlja Miljana svog verenika.
Sad se i Sloba zamislio.
– Čekaj, kad su bile „Zvezde Granda”? Potpuno sam izgubio orijentaciju o vremenu. Završene su prošle godine. Ma godinu i po, bleso jedna. Jesmo li slavili godinu dana dok je trajalo takmičenje? – kaže Sloba i grli svoju devojku, a onda dodaje da se za „Zvezde Granda” prijavljivao šest puta, a Miljana se uplašila da će da je ostavi kad je, u poslednjoj sezoni, stigao do finala. Miljana na to protestuje.
– Nisam se uplašila nego su mi svi to govorili. I još su me predstavljali kao njegovu koleginicu. Kao, prvo on da se probije, pa će onda mene da gura, što je neverovatna glupost. Stvarno nikad nisam imala nikakvu želju da budem pevačica. Niti sam išla u muzičku školu, niti umem da pevam – priča Miljana.
A ne bi ni Sloba dozvolio, dodajemo mi.
– Da znaš da si u pravu – smeje se Miljana.
Na drugi pogled
Priča je spontano krenula ka početku njihove veze.
– E, ovako je to bilo. Miljana ima rođake u Brusu. I jednom prilikom kad je došla kod njih, izašla je sa bratom u diskoteku. Kako su svi stolovi bili zauzeti, pitali su da li mogu da sednu sa mnom. Tako smo se upoznali – počinje Sloba da priča.
Miljana ga prekida:
– Sedeli smo za istim stolom i super se proveli, al’ me on tad uopšte nije primetio.
Sloba potvrđuje i objašnjava kako ju je primetio tek kad su postali prijatelji na „Fejsbuku” na kojem su, posle te večeri, počeli da se dopisuju. Tako su se dogovorili i za drugo viđanje. Opet u Brusu.
– U tom drugom susretu bila je ljubav na prvi pogled, ali je Miljana tada imala dečka. Em prvi dečko, em duga veza, em još drug sa njenim bratom. Tad počinje haos. Svi su skočili na Miljanu. Prvo su joj zabranili da dolazi u Brus, pa su joj zabranili da izlazi na internet. Na kraju su joj oduzeli i telefon. I oni su bili svesni da ne mogu da je nateraju da bude s nekim u vezi ako ona to ne želi, ali svejedno nisu dali ni da bude sa mnom. Tako smo pet meseci bili u tajnoj vezi – priča Sloba.
Prva je popustila mama, a poslednji tata. S njim se sreo tek posle pet meseci.
– Dolazim ja kod Miljane u Niš da upoznam tatu… On sedi u dvorištu i ćuti. E sad, ja ne mogu dugo da ćutim. Počnem neku priču, al’ kao da moram kleštima da mu čupam reči. U jednom trenutku me zagrlio i rekao: „Mali, jel’ ovo ozbiljno?” Kažem ja: „Ozbiljno.” Od tog trenutka živimo svi bukvalno kao da smo jedna porodica – seća se Sloba.
Mesec dana posle tog susreta Miljana je došla kod Slobe u Brus i tu je i ostala.
Kad nam se pogled zaustavio na barskim belim stolicama koje su stajale za šankom. Sloba nam je onda pokazao kako one mogu da posluže i kao bubanj. A od taburea koji je stajao pored zida časkom je napravio bas-bubanj.
– Ja sam počeo sa bubnjevima, sa šest godina. Čak sam i nastupao sa rok grupom „Truleži” na dve-tri „Gitarijade”. Tata, međutim, nije hteo da mi kupi bubnjeve nego mi je dao harmoniku. S njom sam zaradio prvi bakšiš u šestom razredu. Nastupao sam s folklorom i trebalo je da upišem srednju muzičku školu, ali nisam jer sam tada već počeo da sviram svadbe. Uporedo sam i pevao, ali ne profesionalno. To počinjem u 18. godini. Kod drugara na rođendanu sam prvi put uzeo mikrofon u ruke. Odmah posle tog rođendana gazda kluba u kojem je bilo organizovano slavlje me angažovao i tako je počelo. Znao sam dvadesetak pesama koje su bile dovoljne za najviše sat vremena svirke, a program je trajao pet sati. Kad ispucamo sve što znamo, a mi krenemo iz početka i tako do kraja programa. Bilo je puno, i bila je ludnica. Ali nikada nisam odustajao od bubnjeva. Kad nemam pri ruci prave, ja improvizujem. Kod kuće sam polupao sve plastične stolice – smeje se Sloba.
Malo i o „Farmi”
Dok je Sloba pričao, Miljana ga je sve vreme posmatrala.
– Trebalo je da me vidite prvo veče po izlasku iz Lisovića. Kad smo seli u kola, bukvalno sam buljila u njega. Pita Sloba šta mi je, a ja i dalje buljim i ne verujem da je stvarno pored mene. Četiri meseca sam ga gledala na ekranu i sve mi je posle bilo čudno – kaže ona.
I tu priča skrenu na „Farmu” i Slobin boravak na imanju u Lisoviću, s kojeg je izašao kao drugoplasirani. U finalu „Zvezda Granda” bio je treći. Dakle, svako takmičenje završi na poziciji više. U sledećem može da očekuje i pobedu, šalimo se.
– A ne! Ne ulazim više ni u kakvo takmičenje ili rijaliti – odlučan je Sloba.
Koliko su njega hvalili drugi farmeri toliko je i on hvalio njih. Ivana Marinkovića posebno. S njim se čuje skoro svakodnevno, kao i sa Mis Svetlanom, Markom Vukotićem… Našalili smo se rekavši da Sloba u Lisoviću jedini ni sa jednom devojkom nije flertovao, niti se naročito družio s lepšim polom. Nije čak ni gledao…
– E, kako nisam! Mora da se pogleda malo. Ali samo to – smeje se Sloba dok lagano završavamo posetu.
Naši domaćini su nas ispratili do parking, gde su nam bila kola, kako bi nam dali uputstva za izlazak iz naselja. Da ne lutamo i u povratku.
izvor: Puls