Dokumentarac o pesmi “Marš na Drinu”

Beogradski muzičar Gale Mitrović odlučio je da se okuša i u filmskoj umetnosti, pa ovih dana započinje snimanje dokumentarnog filma o “Maršu na Drinu” čijoj je svetskoj popularnosti doprineo i njegov otac Miodrag, svojevremeno direktor Umetničkog ansambla JNA.

Velimir Gale Mitrović, poznati beogradski pevač i klarinetista, odlučio je da snimi dokumentarni film o “Maršu na Drinu”. Napisao je priču i scenario, pali su i prvi kadrovi, a pomažu mu mnogobrojni saradnici, među kojima i reditelj Goran Šljivić i izvršni producent Ljubomir Đuričić. U filmu bi trebalo da se pojavi i aktuelni ministar kulture Ivan Tasovac i roker Bora Čorba, a autorima su na raspolaganju i arhivska građa građa RTS, privatne arhive, novinski članci, fotografije, snimci sa “Jutjuba”, arhiva “Filmskih novosti”.

“Marš na Drinu” komponovan je još u Prvom svetskom ratu, pre 99 godina, a danas se najviše sluša na stadionima i sportskim dvoranama. Melodija srpskog marša poznata je širom sveta, svirali su je u svojim obradama čuveni muzičari Klif Ričard, Radomir Mihajlović “Točak”, Džoni Štulić, grupe “Šedouzi”, “Smak”, “Lajbah”, mnogobrojni simfonijski orkestri, horovi, izvodili je kulturno-umetnička društva…

Dogodine je i stogodišnjica početka Prvog svetskog rata i čuvene Cerske bitke, kada je marš i nastao, i to za samo nekoliko dana, zahvaljujući inspiraciji slavnog kompozitora, dirigenta i vojnog kapelnika Stanislava Biničkog. On je melodiju za bleh orkestar napisao doslovno u rovu i posvetio marš neustrašivom pukovniku Stojanoviću, koji je poginuo u bici na Ceru.

Marš je prvi put izveden u Kragujevcu u zgradi sadašnjeg suda, a šezdesetih godina prošlog veka postaje svetski poznat, pre svega zahvaljujući činjenici da kompozicija Biničkog može da se izvodi u raznim modalitetima, kao pravi vojni marš, ali i kao rokenrol, klasika, čak i kao pank.

Ali kako se dogodilo da “Marš na Drinu” dospe na muzičke top-liste u mnogim zemljama sveta tek pošto je prošlo pedeset godina od njegovog komponovanja? Zasluge za takav preokret ima Galetov otac Miodrag Bata Mitrović koji je bio rukovodilac estradnog orkestra Umetničkog ansambla JNA.

– Moj otac je svirao i klarinet sa ansamblom “Urošević” i u to vreme imali su već oko 150 ploča. Ali ni na jednoj se nije nalazio slavni marš, koji je zbog političkih prilika bio potpuno zaboravljen. Otac ga je otkrio 1963. godine među ostalim marševima i došao na ideju da ga snimi u drugačijem aranžmanu. Ne sa trubama, već sa harmonikama i violinom, koju je na ploči svirao čuveni solista Carevac. Tako je nastala legendarna verzija koja se i danas sluša. Umesto oštrog vojničkog marša nastala je lirska melodija i to je bio i najvažniji razlog vrtoglavog uspeha – priča Gale Mitrović.

Ipak, snimanje nije išlo tako glatko, a i kada se ploča pojavila naišla je na velike otpore. Mnogi su se nećkali da se upuste u ovaj poduhvat, pa time zanimljivije zvuči podatak da je dozvola za snimanje stigla sa najvišeg vojnog vrha, od Generalštaba. Još zanimljiviji je podatak da je ploču izdao “Jugoton”, producentska kuća iz Zagreba.

Tiraž je bio veliki, ali je završio u magacinima jer radio-stanice nisu smele da emituju marš. Ipak, kako to obično biva, nešto se ipak desi – na letovanju u Dubrovniku melodiju su čuli neki Šveđani, muzičari, i odneli je kući. U Švedskoj je pesma postala vrlo brzo popularna, a zatim se širila i u druge zemlje, sve do Japana, gde je ušla u sam vrh najslušanijih, barabar sa “Bitlsima”.

– Nikada nijedna ploča sa Balkana nije napravila toliki uspeh, čak ni blizu, kao “Marš na Drinu”. Čak 24 zemlje su kupile licencu od “Jugotona”, pa su Zagrebčani na sprskom maršu zaradili gomile para – kaže Gale Mitrović i posebno ističe da je sa sada već pokojnim ocem ovu pesmu zajedno slušao 2007 na “Marakani” na fudbalskoj utakmici Srbije sa Portugalijom.

– Smatrao sam da je dokumentarni film najbolja forma da se ispriča priča, a verujem da ćemo posao završiti do kraja godine. Želimo da učestvujemo i na festivalima dokumentarnog filma. Mislim da ćemo privući ozbiljnu pažnju javnosti – kaže naš sagovornik i dodaje:

– Svi znaju marš, znaju melodiju, ali malo ko zna kroz šta je sve prolazila. To je razlog zašto želim da snimim film koji radimo pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije. Ono nas delom i finansira, ali nam nedostaje još novca pa se nadamo da će biti zainteresovanih firmi i pojedinaca da nam pomognu. Već smo snimili jedan segment priče, to je razgovor sa članom tadašnjeg orkestra Mićom Kojovićem, koji je svirao harmoniku na ploči, a osim njega od originalne postave živ je još samo Mile Urošević, takođe harmonikaš.

Film je priča o slavnom maršu i omaž Galetovom ocu. Miodrag Bata Mitrović završio je Muzičku akademiju, a 1962. osnovao je estradni orkestar u okviru JNA. On je između ostalog, bio zadužen i za organizovanje muzičkih programa za Tita.

– Svi koji pišu knjige o tome kako su zabavljali Tita došli su do Tita preko mog oca, a samo je glumac Toma Kuruzović to i priznao. Rekao je: ”Da nije bilo Bate Mirkovića, ja bi Tita video samo na slici” – kaže Mitrović i dodaje da je radni naziv filma “Marš na Drinu – 50 godina”, ali najverovatnije će se zvati “Drina koja je promarširala svetom”.

Stihovi

Marš je svoj tekst dobio na pedestogodišnjicu, 1964. godine, a napisao ga je Milivoje Popović, predsednik društva “Ivo Lola Ribar” i sekretar Opštinskog komiteta Saveza komunista beogradske opštine Palilule. On je svedočio da je Tito voleo ovu pesmu i da je o njoj govorio pohvalno kada su šezdesetih godina pojedini srpski komunistički funkcioneri iz poltronstva želeli da je zabrane. Tako je marš bio vrlo popularan u svetu, godine 1987. izveden je i u Beču, a dirigovao je čuveni Herbert fon Karajn. U Jugoslaviji je dugo bio predmet manipulacija. Osim Srbije nije bio voljen u drugim republikama, a do novog nesporazuma došlo je i početkom godine kada je izveden u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku.

Autor teksta: D. Stevanović