dragan pantic smederevac

Intervju Dragan Pantić Smederevac: Žiriji po takmičenjima glume bogove a blamiraju se!

Dragan Pantić Smederevac se ne plaši konkurencije. Kako kaže, drži se izvorne narodne muzike kao pijan plota i ni za korak neće da odstupi od svog shvatanja muzike.

– Kakva mi je konkurencija, ima da trajem 200 godina. Ja uopšte nemam konkurenciju zato mi valjda niko ni ne podmeće nogu. Niko me ne dira, jer ono što ja pevam niko drugi neće. Na prste jedne ruke se mogu izbrojati pevači koji pevaju isključivo šumadijske dvojke, ko ja. To su Milanče Radosavljević, Radiša Urošević, Era Ojdanić kad se ne blesavi i ja! Bio je i Milan Babić u toj priči. Eto, spala knjiga na tri slova – kaže Smederevac.

Gde najčešće pevate?
– Pevam po Srbiji na veseljima i po dijaspori. Eto, baš sam bio u Beču gde sam gostovao na snimanju jedne emisije koja je posvećena našim ljudima u dijaspori i radi se pod okriljem austrijskog ministarstva za kulturu. Sticajem okolnosti, moji prijatelji su prijatelji nekih ljudi koji to organizuju, tako da imam prolaz. Eto, ispada da su za očuvanje srpske tradicije više zainteresovanije austrijske vlasti nego naše. Dojadilo mi je da ponavljam da je bruka i sramota koliko mi ne poštujemo svoje.

Da li ste nekad pevali i Austrijancima, a ne samo našim ljudima?
– Naravno da sam pevao i bili su oduševljeni. Jeste da ne razumeju jezik, ali to nije ni presudno da bi im se nešto dopalo. Jedna naša zemljakinja je udata za jednog od čelnih ljudi Beča, oni su prijatelji mojih prijatelja, tako da im često pevam. Da samo čujete kako se jedan pravi Austrijanac topi od miline dok sluša šumadijsku dvojku! Čovek se toliko posrbio da uživa u svemu što je naše. Poprimio je naš mentalitet, pa ga svi zovemo Jugi. Kad vidim koliko drugi poštuju našu tradiciju, dođe mi da plačem, što od sreće, što od tuge. U Beču sam posetio Jovicu Petkovića koji je od grada Beča dobio stan kao priznanje za očuvanje balkanske muzike. Ovde svaki čas krenu priče kako je čovek umro. Neki idu dotle da tvrde da su mu i na sahrani bili. Eto, koliko pevači strašno i besomučno lažu.

A čovek živ i zdrav?
– Zdrav baš i nije posle moždanog udara koji je imao pre koju godinu, pa je smešten u jedan starački dom. Ali, čovek je živ i morbidno je što ga neki živog zakopavaju. Lupeta ko šta stigne.

Čitaj još  Dragana Mirković se vratila na Pink!

Kako se vi uklapate u situaciju na estradi?
– Ne daj, bože, da se uklapam! Niti želim, niti mogu. Ne pratim šta se na estradi dešava. Pogledam ponešto, pa mi se život smuči. Nema šta tu da se prati. Vidim neke žirije kako se muvaju po televizijama, nešto pričaju, zanose se, lupaju, skaču, izigravaju cirkuzante. Šta će to njima? Sve kao neke zvezde. Ne znam šta im treba da se blamiraju i glupiraju. Oni će, kao, da odrede ko će da bude pevač, a ko neće, glume bogove, šta li. Kome je suđeno da bude pevač, biće to i bez njihovog odmaganja i pomaganja. Kome oni uopšte trebaju? Ja se, brate, često pitam ko je ovde lud, a ko blesav.

Narodu treba posla, a ne zabava

– Narodu treba posla i hleba, a ne da ih pevači lažu i čitav svet prave ludim. Zar, brate, niko ne vidi da je narodu dosta da mu neko baca prašinu u oči i da ga zaluđuje, zamajava i pljačka? Narod je zgrožen i pevačima i tim nazovi zabavnim emisijama. Sreća, pa postoji daljinski upravljač, lepo pritisneš dugme i eliminišeš budale. Mada ni to nije jednostavno, jer kad promeniš program, naiđeš na druge, slične, pa i njih eliminišeš stiskanjem dugmenceta. A onda možeš da plačeš od tuge ili da se smeješ kao lud, jer ne znaš šta više da kažeš. Od narodne muzike nigde ni traga, ni glasa – završava Smederevac.

izvor: Vesti