boban-markovic-trubac

Boban Marković: Nema svirke bez srca i duše

Boban Marković: Nema svirke bez srca, duše

Trubač Boban Marković, živa legenda naše muzike, o svojoj bogatoj domaćoj i svetskoj karijeri. Ovog avgusta na stadionu podno Jelice zatvoriće Guču samostalnim koncertom

Kada u Guči, oko 200 muzičara, grune u trube, njemu, za početak, zasuze oči. A kada krene poznata saborska himna „Sa Ovčara i Kablara“, suze poteku kao iz kabla!

U njegovom slučaju to nije preterivanje. To je Boban Marković, majstor trube, svetskog glasa. Od Vladičinog Hana, do današnjih dana, osvojio je sve što se osvojiti može.

Iza njega je više od deset albuma i preko sto koncerata godišnje. Sarađivao je sa Lajkom Feliksom, Goranom Bregovićem, inostranim umetnicima, muzički je „obojio“ Kusturičine filmove „Andergraund“ i „Arizona drim“.

Ovog 10. avgusta na stadionu podno planine Jelice zatvoriće „Guču“ samostalnim koncertom, sa svojim orkestrom i, naravno, njegovim naslednikom, sinom Markom.

Pred taj nastup, koji očekuje sa velikim uzbuđenjem, nalazimo ga na proputovanju od Nemačke za Italiju. Stalno je na putu. Ne krije da je izuzetno osetljiv na Guču i njegove pajtaše – saboraše.

– Više se tamo ne takmičim, ali redovno odlazim u Guču – kaže nam Marković. Kada je pre nekoliko godina 200 trubača zasviralo „Sa Ovčara i Kablara“ počeo sam da plačem. Čudno sam se osećao, jer sam prvi put sedeo sa one strane. Kada odjednom čujete kako vaše kolege sviraju tu pesmu, to je neopisiv osećaj. Po meni, ljudi sa slabim srcem ne bi trebalo da budu tu u tom trenutku. Ja sam plakao kao malo dete i rukama krio oči od fotoreportera.

Truba je njegova sudbina. Ne samo njegova, već i kompletne njegove porodice. A, kako se otvara i zatvara taj „trubački krug“ i u njemu – zvezda?

Rođen je na Đurđevdan u siromašnoj ali srećnoj porodici, 1964. godine. Bio je poslednje od šestoro dece i jedino muško u majke Julke, domaćice i oca Dragutina, šustera.

– Prvu malu polovnu trubu otac mi je kupio kada sam imao šest godina – seća se Boban. – Stalno me je terao da učim i vežbam. Ne mogu da zaboravim koliko sam grdnji dobio kada sam je jednom zaboravio tamo na pesku, pored reke, gde sam igrao fudbal sa drugovima. Mada sam više voleo fudbal, otac mi je rekao – sine, tvoja je sudbina da budeš trubač!

Tako je mali Boban počeo da ide sa ocem i orkestrom na koncerte, svadbe, proslave. Počeo je ozbiljno da svira i zarađuje kada je napunio 16 godina, a svoj orkestar je osnovao sa samo 20 godina.

Kaže nam da je prve veće pare zaradio na jednoj bogatoj svadbi. A prvo što je uradio bilo je da natera orkestar da kupe sebi po par odela. Bili su kao jedan, pravi orkestar, a on veoma ponosan. Onda je rekao sebi, sada možeš na takmičenja.

– Ta prva odela su nam donela sreću, prvi put smo nastupili na „Guči“ i pobedili. Naravno, ne zbog odela, nego valjda što smo bili najbolji.

„Guča“ mu je bila životni cilj i uvek je sanjao prvo mesto. Posle su došla mnoga prva mesta. I, jednog dana je shvatio da treba da se povuče i da ustupi mesto naslednicima.

Sve ostalo bilo je muzika. Boban Marković je doprineo da njegova svirka, koja se nekada mogla čuti po svadbama i veseljima, postane internacionalni fenomen. Taj fenomen je rezultat muzike koja dolazi iz srca, odličnih visokokvalitetnih albuma i najviše po godišnjem broju koncerata sa kojim retko ko može da se pohvali.

– Čovek mora da oseti u duši svirku – kaže Marković. – Ima ljudi koji rade možda zato da bi zaradili samo pare. Svakako, ja radim isto za pare, zarađujem, ali bez obzira, ne znam koliko da su pare u pitanju, ja uvek osetim da sviram iz duše. Sviram zato što volim. Vrlo je bitno da je orkestar dobar, da svi sviraju sa dušom i voljom, da rade ozbiljno. U krevetu i muzici nema foliranja.

Govori da u Srbiji ima mnogo talentovanih muzičara, odličnih trubača, a malo njih ovaj posao shvata ozbiljno. Zato ih savetuje da vežbaju i uče jer je to osnov uspeha. Svima želi uspeh, ali i dalje smatra da je orkestar „Boban i Marko Marković“ najbolji. Kaže da je to možda neskromno, ali da je to tako, i tu se ne može ništa.

Čitaj još  Džej besan: Adil je psiho!

Pevao je i svirao na uvce svim poznatim srpskim umetnicima i muzičarima, počevši od Kusturice do Gorana Bregovića. Iz tog pevanja izrodila se ideja o zajedničkoj pesmi „Mesečina“ za Kusturičin film „Andergraund“. Veli da njegove kolege umeju da se raspolože, da naprave štimung i da zapevaju uz njegovu muziku. Objašnjava da je milina svirati njima. Svirao je i raznim političarima, ali se oni baš nisu „otvorili“ kada je trebalo častiti muziku.

Najveći bakšiš i dalje čeka, ali nam kaže da je svoj najveći već dao. To je bilo kad se ženio njegov sin Marko, a koliko je „puk’o“ nije želeo da kaže. Samo zna da je bilo mnogo muzičara, ne samo iz Srbije već i iz inostranstva.




Pre sedam godina orkestar je predao sinu Marku:

– On je sada šef orkestra, a ja sam samo član. On je to stvarno zaslužio i slobodno mogu da kažem da je napravio svoj muzički pravac. Ali, bez obzira na sve, ja ne sviram u njegovoj senci i dobro se vidim i čujem, a Marku odajem priznanje soliste, jer to niko ne može bolje od njega. On je pravo muzičko čudo.

Kad ga pitate koja je njegova omiljena pesma, on će vam bez imalo razmišljanja reći da voli pesmu „Zajdi, zajdi“. Po njemu, to je remek-delo sa ovih prostora i voli da je sluša kada se osami. Inače, kada se malo zalije u društvu i kada se opusti, voli da zapeva i „Ibar vodo“, kao i vranjanske pesme koje je pevao Staniša Stošić.

Boban Marković se drži one narodne „svuda prođi, ali kući dođi“. U Vladičinom Hanu se rodio i kaže da će tu i ostariti. Ne voli velike gradove i gužvu. Tu se opušta sa drugovima iz detinjstva. Uspeo je svojoj porodici da obezbedi pristojan život, ali kaže da se nije obogatio i da to muzičari ne umeju. U rodnom mestu ga niko ne smatra za zvezdu, ali mu je žao što ga niko ne zove da im svira na svadbama. Jer misle da je skup.

– Jesam skup za bogate i za strance, ali za svoje nisam – Skoro sam na jednoj ovdašnjoj svabdi svirao besplatno, i to je najlepše.

Dok smo razgovarali malo telefonom a malo se dopisivali preko mejla, kaže nam da za njega nema predaha. Samo nastupi, nastupi, i nastupi. Kako u zemlji, tako i u inostranstvu. A jedva čeka „Guču“ da i tamo još jednom sa svojim orkestrom protrese Srbiju.

ŠERON JE NAJLEPŠA
Mnogima od svetskih ličnosti pevao je i svirao. Priseća se da je, između ostalih, zabavljao i fudbalsku legendu Pelea, na festivalu u Nemačkoj.
Pele je samo nemo gledao i aplaudirao.
– Naravno da smo svirali i mnogim lepoticama, ali holivudsku glumicu Šeron Stoun nikako ne mogu da zaboravim. Sreo sam je na Kanskom festivalu, a upoznao nas je moj prijatelj Emir Kusturica. Nikada nisam video tako lepu ženu. Bio je tu i Silvester Stalone, ali na njega nisam mnogo obraćao pažnju.

SAM VRH
Još ne mogu da verujem da me je ugledni engleski časopis „Song lajns“ proglasio najboljim trubačem sveta – čudi se Boban Marković.
– Svrstali su me tako među 50 najboljih muzičara na svetu. Sva ta priznanja mnogo prijaju i obavezuju. Ali o tome više ne brinem. Za to je zadužen moj sin Marko.

ZELENO POLJE
Jedne godine, na Džez festivalu u Čikagu, nastupao je i Boban Marković. Na bini je dugo svirao bez pauze. Bilo je tu i Srba, i Amerikanaca. U jednom trenutku Srbi su na binu počeli da bacaju po jedan dolar, a Amerikanci po deset. Nije prošlo mnogo vremena a binu su prekrile zelene novčanice. Boban je bio u šoku, a ovu priču ispričali su nam naši iseljenici iz Čikaga.